Oci boje asfalta
Dan obican k'o i svaki drugi
kad jesen se zavuce u grad,
sunca nema, osmeha jos manje
na rad krecem k'o u mracni had.
Na stanici guzva nevidjena,
oseca se nervoza i stres,
svako svakog u toj guzvi gazi,
u masi me obuzima bes.
Bus se klati u ritmu zivota,
on sigurno bolje dane zna,
vozac koci, udaram u curu
sa ocima boje asfalta.
Svet se gubi iz mog vidokruga
i iz njega nestajem za tren,
oci gledam nestavrno magicne
i u njima vidim da sam njen.
Ruku pruzam izgovaram ime,
ruku pruza i ja cujem: " Znam."
U cudjenju gledam netremice,
i sta mislim to ne znam ni sam.
Autobus postaje mi dvorac
kad caroban osmeh videh njen,
oci sjaje kao sunce letnje,
od tog trena bejah zaljubljen.
Cak ni zima ne bese mi siva
odkad sretoh devojku iz sna,
sad prolece samo za nas cveta
jer za nasu ljubav ono zna.
Prijem 