Mala pesma jednog pesnika

Mala pesma jednog pesnika

Zadržavam dah u sebi,
sav rastrzan, nespokojan
samo malo mira tražim,
i da krenem ne znam gde bi
jer sam svuda prekobrojan
u ogromnom svetu laži.

Nadvio se oblak sivi
iznad srca tužnog moga
pa ispušta kiše teške.
" Kom smo ja i srce krivi. "
pitam sebe, a i Boga:
" Da tu nema neke greške ?"

Svetac nisam, niti mogu
to da budem jer sam grešan,
od toga se neću kriti,
pesmom ovom ja ću Bogu
baš ovakav kakav jesam
srce svoje ponuditi.

Žao mi je Bože dragi
što ja snage nemam više,
što prečesto duhom padam,
što ti nisam bolji sluga.
Samo ti si svetlo moje
kom se grešan ipak nadam.

Zadržavam dah u sebi,
sav rastrzan, nespokojan
samo malo mira tražim,
i da krenem ne znam gde bi
jer sam svuda prekobrojan
u ogromnom svetu laži.

Nadvio se oblak sivi
iznad srca tužnog moga
pa ispušta kiše teške.
" Kom smo ja i srce krivi. "
pitam sebe, a i Boga:
" Da tu nema neke greške ?"

Svetac nisam, niti mogu
to da budem jer sam grešan,
od toga se neću kriti,
pesmom ovom ja ću Bogu
baš ovakav kakav jesam
srce svoje ponuditi.

Žao mi je Bože dragi
što ja snage nemam više,
što prečesto duhom padam,
što ti nisam bolji sluga.
Samo ti si svetlo moje
kom se grešan ipak nadam.